USHVelikiMaliMDRI-S

O pristupu obrazovanju

o-pristupu-1.jpgINKLUZIVNO OBRAZOVANJE je:

  • ljudsko pravo
  • kvalitetno obrazovanje
  • društveni razvoj 

Inkluzija kao ljudsko pravo

  1. Sva deca imaju pravo da uče zajedno.
  2. Deca sa smetnjama u razvoju ne smeju biti odvojena od druge dece ili posmatrana kao manje važna.
  3. Odrasli sa invaliditetom, koji sebe opisuju kao „one koji su preživeli specijalnu školu“ zahtevaju zaustavljanje segregacije.
  4. Ne postoji ni jedan zakonski opravdan razlog za odvajanje dece u obrazovanju. Deca treba da budu zajedno – uz prednosti i koristi za sve. Ne treba da ih štitimo jedne od drugih.

Inkluzija kao kvalitetno obrazovanje

  1. Istraživanja pokazuju da deca koja su u inkluzivnom okruženju imaju bolja akademska i socijalna postignuća.
  2. Ne postoji ni jedan vid podučavanja ili brige u specijalnoj školi koji ne može biti realizovan u redovnoj školi.
  3. Ukoliko postoje posvećenost i podrška, inkluzivno obrazovanje je efikasnija upotreba obrazovnih resursa.

Inkluzija kao društveni razvoj

  1. Segregacija podstiče predrasude i „uči“ decu da budu uplašena i neinformisana.
  2. Svakom detetu je potrebno obrazovanje koje će mu/joj pomoći da razvije socijalne veze i bude pripremljeno za redovan život
  3. Samo inkluzija ima potencijal da umanji strahove i izgradi prijateljstvo, poštovanje i razumevanje

PRINCIPI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA

o-pristupu-3.jpgINKLUZIJA JE PRAVO, A NE PROBLEM. Prva asocijacija na pojam inkluzija je uključivanje dece sa teškoćama u razvoju u redovan vaspitno–obrazovni sistem, što danas i jeste pravo značenje ove reči. Međutim, inkluzija je i nešto širi pojam koji nije vezan samo za vaspitno-obrazovni sistem, već podrazumeva uključivanje deteta u društveni život zajednice na svim nivoima. To znači da je prvi korak inkluzije prihvaćenost deteta sa teškoćama u razvoju unutar same porodice, praktično već po rođenju. Drugi korak je kvalitetno mesto u društvu te porodice kao celine. Nakon ovoga slede obrazovanje i procesi usvajanja veština sa samostalni život i rad u zajednici. Osamostaljivanje i dostojanstven život odrasle osobe sa invaliditetom je krajnji ishod potpune inkluzije i govori o stepenu civilizovanosti društva, odnosno o poštovanju ljudskih prava koja se odnose na sve članove društva.

Osnovni princip u radu sa decom i odraslima sa invaliditetom su POŠTOVANJE i NEDELJIVOST LJUDSKIH PRAVA.

Ostali principi u radu sa decom sa smetnjama u razvoju:

  1. Dostupnost i raznolikost usluga
  2. Participacija (puno učešće) u donošenju odluka
  3. Mogućnost izbora usluga i pružalaca usluga
  4. Najbolji interes deteta
  5. Celovito sagledavanje i zadovoljavanje potreba
  6. Život u prirodnom okruženju
  7. Podsticanje samostalnosti 

Razvijeno inkluzivno društvo podrazumeva da smo:

  1. Kreirali „školu po meri deteta“
  2. Omogućili svoj deci dostizanje njihovih punih potencijala
  3. Prilagodili školske programe detetovim individualnim potrebama
  4. Kreirali tolerantno, demokratsko društvo bazirano na poštovanju ljudskih prava i poštovanju različitosti

Inkluzivni model obrazovanja tretira obrazovni model kao problem. Dete sa razvojnim teškoćama uključujemo u obrazovni sistem bez pokušaja da ga „popravimo“ i prilagodimo sistemu. Dete ide u školu koju bi pohađalo da nema smetnje u razvoju, a program i metode rada su prilagođene njegovim/njenim potrebama.

Učitelj/ica je osposobljen/a da u proces učenja uključi svu decu sa različitim individualnim potrebama, okruženje je manje restriktivno i bolje prilagođeno potrebama sve dece i postoji organizovana podrška. Ovaj model je dugoročno održiv i najjeftiniji, mogućnosti za uključivanje sve dece u sve aktivnosti škole su maksimalno ujednačene. U okviru ovog modela prava sve dece na obrazovanje su prepoznata i stvoreni su uslovi za realizaciju prava.

Socijalna inkluzija, odnosno pokret za društvenu uključenost kao osnovni problem naglašava odnos društva prema različitosti (intelektualnim, fizičkim, kulturološkim, jezičkim...). Strah, predrasude i neznanje uzrokuju isključivanje onih koji su drugačiji. Stavovi se menjaju kroz interakciju i zajednički život. Zato je u socijalnom modelu akcenat na stvaranju tih uslova u društvu a ne na osobi koja je različita. Znači, ne pokušavamo da „izlečimo“ drugačije, već da „izlečimo“ društvo.

DOBROBITI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA

Po definiciji UNESCO, inkluzivno obrazovanje se odnosi na mogućnost škole da obezbedi kvalitetno obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti. Inkluzija se definiše kao proces prepoznavanja i odgovaranja o-pristupu-4.jpg na različite potrebe dece kroz povećavanje učešća u učenju, kulturnom životu i životu zajednice, kao i kroz smanjivanje isključivanja u/iz obrazovanja. Ovaj proces obuhvata promene i usaglašavanje sadržaja, pristupa, stuktura i strategija u obrazovanju, podrazumevajući da sva deca školskog uzrasta treba da idu u redovnu školu, kao i da je odgovornost redovnog obrazovnog sistema da obrazuje svu decu. Škola treba da bude otvorena za sve učenike/ce, uz posebno usmeravanje pažnje na decu sa smetnjama u razvoju i decu iz marginalizovanih grupa. Sva deca treba da budu deo školske zajednice bez obzira na njihove snage i/ili slabosti u pojedinim oblastima. Prava svakog deteta moraju da budu uvažena i poštovana, a na državama je da obezbede jednake uslove za svu decu da se obrazuju.

O INKLUZIVNOM OBRAZOVANJU

MILENA JEROTIJEVIĆ, psihološkinja

Upućivanje dece na školovanje u segregisane grupe, kao što su specijalne škole, osim što ugrožavaju ostvarivanje osnovnog ljudskog prava da ravnopravno, sa svima drugima, žive u prirodnom okruženju, bez unapred postavljenih ograničenja u učestvovanju u životu zajednice, predstavljaju i nepovoljnu sredinu za učenje i razvoj. Grupe koje se formiraju na osnovu istih ili sličnih fizičkih nedostataka, teškoća u učenju ili uskraćenosti u socijalnom iskustvu ne pružaju mogućnost proširivanja znanja i međusobnog podsticanja. Izdvojenost u odeljenja po osnovu sličnih ograničenja snižava nivo aspiracije svakog pojedinačnog učenika ali i nastavnika koji sa njima radi. Teško je u segregisanim odeljenjima održavati motivaciju i pokrenuti dinamiku kakve se javljaju u grupama u kojima postoji veliki raspon različitosti.

Sticanje znanja, veština i sposobnosti najbolje se ostvaruje u prirodnim vršnjačkim grupama u kojima se veći deo naučenog usvaja od vršnjaka koji su u nečemu bolji, u nečemu brži, u nečemu odvažniji. Ono što radi vršnjak, kao model je mnogo bliže, razumljivije i prihvatljivije drugom vršnjaku. Vršnjačko učenje se ostvaruje bez pritiska i sa kvalitetnim rezultatima zahvaljujući prirodnoj potrebi da se bude što sličniji onima koji su uzrastom nabliži, kojima pripadamo i od kojih smo prihvaćeni. Zato je važnije da uprava škole i nastavnici imaju pozitivan stav prema deci kojoj je potrebna posebna podrška nego što su im potrebna neka posebna ili specifična znanja za rad sa ovim učenicima. Važno je da svojim primerom podstiču da svako dete bude prihvaćeno bez obzira koliko je i po čemu različito od drugih i da se kod svih zaposlenih, sve dece i svih roditelja razvija pozitivan stav prema svakom detetu. Osnovna funkcija obrazovanja je priprema za život u zajednici. Ako neko počne obrazovanje u uslovima izolacije, u oskudnom, jednoličnom i ograničenom iskustvenom prostoru, onda je on osujećen da se ikada ravnopravno uključi u život zajednice kao što i zajednica, u tom slučaju, ostaje uskraćena za iskustvo pružanja podrške onima kojima je to potrebno.

Reč  inkluzija znači „uključivanje“ i koristi se, u širem smislu, da označi procese demokratizacije jednog društva, prepoznavanje i pružanje podrške grupama koje su na bilo koji način marginalizovane. U užem smislu, ovaj termin označava promene u obrazovanju, a u upotrebu je ušao pojavom koncepta „kvalitetnog obrazovanja za sve“


MODELI PRISTUPA HENDIKEPU

Tokom istorije, hendikep i smetnje u razvoju su posmatrani na različite načine, a odnos zajednice prema osobama sa hendikepom se menjao. U društvu je danas opšte prihvaćeno da ljudi s hendikepom (uključujući i decu sa smetnjama u razvoju) generalno imaju manje prilika i niži kvalitet života nego osobe bez hendikepa. Kakve aktivnosti i programe preduzimamo kako bi izašli na kraj sa teškoćama koje ljudi s hendikepom doživljavaju (ili kako bi se ove teškoće potpuno uklonile) zavisi od toga šta se smatra uzrokom ovih teškoća. Postoji više različitih načina da se objasni šta prouzrokuje teškoće i korišćenje ‘modela’ ih može ilustrovati. Sami modeli služe i kao osnov različitih pristupa u definisanju praktičnih politika i strategija i zakonskih okvira kojima se poboljšava položaj osoba sa hendikepom.

Milosrdni model u pristupu hendikepu zasnovan je na uverenjima da je hendikep stanje koje je prouzrokovano zaslugom, tj. grehovima predaka ili bližnjih, a koje je rezultat “božije kazne” ili “iskušenja” za delo počinjeno u prošlosti. Odnos društva prema osobama sa hendikepom koji je karakterističan za ovaj model zasnovan je na sažaljenju, milosrđu i potrebama da se “iskupi za grehe” i “zasluži milost” kroz brigu o “ovakvim” osobama. Ovaj model se razvijao sa razvojem hrišćanstva.

Medicinski model je stav koji posmatra hendikep kao medicinski problem koji treba da se reši, ili kao bolest koja treba da se "izleči". Razvojem medicine, razvio se i stav da osobu i stanje u kome se nalazi (“oštećene”, “bolesne”) treba "popraviti" i izlečiti korišćenjem medicinskih intervencija, terapija i rehabilitacija. U tom procesu ključnu (a ponekad i jedinu) ulogu imaju različiti profesionalci i stručne službe. Ovaj model definiše osobe sa hendikepom prema njihovom stanju i oštećenju, fokusiran je na pojedinca i ne uzima u obzir fizičke i socijalne barijere i stavove koji doprinose odnosu zajednice prema osobama sa hendikepom.

Socijalni model posmatra hendikep kao posledicu uticaja fizičkih, komunikacionih i društvenih prepreka i stavova koji onemogućavaju učešće osoba sa hendikepom u životu zajednice ravnopravno sa drugima. Unapređenje kvaliteta života u okviru ovog modela usmereno je na uklanjanje barijera koje stvara društvo ili koje postoje u okruženju i koje ograničavaju osobu u učešću u zajednici i ostavrivanju ljudskih prava. Socijalni model se zasniva na izjednačavanju mogućnosti, nediskriminaciji i uvažavanju različitosti. Aktivnosti koje se preduzimaju uključuju promene u zakonskim okvirima ka poštovanju ljudskih prava, uklanjanju komunikacijskih i fizičkih prepreka, samozastupanje i uključivanje samih odraslih i mladih ljudi sa hendikepom, roditelja dece sa smetnjama u razvoju, organizacija civilnog društva koje se bave ljudskim pravima itd.

Socijalni model podrazumeva inkluzivno obrazovanje kao process promena sistema obrazovanja u kome su barijere sistematski uklanjaju, a u obrazovnim institucijama se stvara atmosfera podrške, uvažavanja i prihvatanja učenika i učenica bez obzira na različitosti.

JEZIK I TERMINOLOGIJA U SLUŽBI (ANTI)DISKRIMINACIJE

ezik, kao obeležje nacije i kulture, ali i trenutnih društvenih tokova, menjao se kroz vreme i još uvek se menja. Tokom decenija, pojedine reči su izgubile prvobitna značenja i poprimila nova, u značajnoj meri promenjena. I u najsavremenijim i najrazvijenijim društvima, jezik i pojmovi koje upotrebljavamo predstavljaju moćno sredstvo (anti)diskriminacije. Kada govorimo o jeziku i terminologiji, zapitajmo se “Kakvu sliku stvaramo o određenoj grupi?“ „U kakav društveni kontekst je smeštamo?“.

Zašto ne invalid?

Prema «Leksikonu stranih reči i izraza» (Milan Vujaklija, Prosveta, Beograd), reč invalid znači «onaj koji je nesposoban ili onesposobljen za službu i zarađivanje radi izdržavanja sebe i svoje porodice, naročito onaj koji je onesposonljen u ratu, ratni invalid». Koren reči invalid je u latinskoj reči invalidus, koja znači nejak, nemoćan, ne vredan. Takođe često korišćena reč invalidan (invalidna osoba) pored značenja: iznemogao, nemoćan, s manom, nesposoban za službu, neupotrebljiv, onesposobljen, rashodovan, škart (Vujaklija), koristi se i u pravnom kontekstu kada se označava da nešto nije zasnovano na pravu, tj. kada je nešto nevažeće. Primena reči invalid/invalidna osoba dovela je do kreiranja atmosfere u okruženju koja je osporavala sposobnost ljudi sa hendikepom, a asocirala sažaljenje, milostinju i slična osećanja. Upotreba reči invalid smatra se uvredom.

Zašto ne posebne potrebe?

o-pristupu-5.jpgPosebne potrebe postoje, pozitivne ili negativne, i one su kategorija koja je primenjiva na najširu populaciju – svi imaju neke svoje posebne potrebe u svakodnevnom životu, u skladu sa različitostima, a bez obzira na to da li imaju hendikep/smetnju u razvoju ili ne. Svi ljudi imaju potrebu za kretanjem, tj. da od jednog mesta stignu do drugog. Neko će hodati sporije, neko brže, neko će voziti bicikl, neko koristi kolica, skuter, automobil itd, stoga možemo govoriti o različitim načinima ostvarivanja potreba, što se odnosi i na obrazovanje.

Za dodatne informacije možete pogledati kompletan tekst “Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje” Zaštitnika građana Republike Srbije, kao i tekst Udruženja studenata sa hendikepom “Jezik i terminologija u službi (anti)diskriminacije“.

free counters